Покрет за преокрет сматра да би било нормално да РТС прикаже филм “Qуо Вадис Аида” како би публика у Србији могла да погледа филм који је освојио награду за најбољи европски филм. Поготову што је српска глумица Јасна Ђуричић проглашена најбољом европском глумицом у 2021. години. Тиме би престала полемика о филму који у Србији готово нико није видео. Ни они који га критикују, па ни већина оних који га хвале. Ако је РТС приказао дански филм, који је прошле готине добио исту награду, у којем наставници спроводе експеримент опијајући се, да би повећали креативност и привукли пажњу ученика, нема разлога да српска публика не види филм босанскохерцеговачке продукције о дешавањима у Сребреници 1995. године. Да би давали стручну и “гледалачку” оцену потребно је да филм видимо.

Тим поводом прослеђујемо вам изјаву др Мирослава Стојисављевића, председника Одбора за културу Покрета за преокрет:

“Стигла нам је сјајна вест, босанскохерцеговачки филм „Qуо Вадис Аида“ освојио је награду за најбољи европски филм, Јасмила Жбанић, проглашена је најбољом европском редитељком, а српска глумица Јасна Ђуричић најбољом европском глумицом у 2021. години. Нажалост, вишеслојно подељена Србија је и ову вест дочекала у атмосфери узајамних неразумевања, историјских заблуда и сопствене незрелости да прихвати стварност онаквом каква јесте. Изнова се распламсала полемика да ли филм о догађајима у Сребреници 1995. године, треба поздравити или осудити као анти-српску пропаганду. За очекивати је било да српска јавност овај филм не дочека филм са одушевљењем, одобравањем или похвалама, баш као што се то није могло очекивати од хрватске и бошњачке јавности у случају филма „ Дара из Јасеновца“. Тешко је Србима да забораве данак у крви, Ћеле кулу, насилна покрштавања и сунићења, огромне жртве у бројним устанцима, Првом и Другом Светском рату, Јасеновац, Милиће, Скелане и покоље за Божићном трпезом, све до Олује, тек као неке од тешко избројивих и још теже разумљивих страдања. Ипак, народ, који је опстао и постоји упркос бројним изазовима, мора да покаже спремност да препозна и осуди злочинце у сопственим редовима и дубоко се поклони жртвама које су страдале у лудилу појединаца. Ти злочинци, носећи српска обележја и верујући да ратују у име Бога, оскрнавили су једну од најсветлијих примера националног поноса, српску војничку част.

Филм Јасмиле Жбанић доноси једну од мноштва прича о сукобима исте крви, порекла и језика, које су по неком неписаном правилу најсвирепији у лепези злочина. То је филм који морају погледати и жртва и крвник да би разумели шта су чинили једни другима, ужурбано мењајући улоге, газећи све дубље кроз реке крви сопственог народа. Ово је филм који морају погледати сви они који знају да жале и који се не стиде да пусте искрену сузу у помен настрадалима. Аидина судбина је тужан приказ наше заједничке, неуспеле прошлости из које паметни науче и изађу снажнији. Стога, важан је став и посвећеност наше нације помирењу, на основу којег ћемо имати право да очекујемо реципроцитет. Да ли ће се то заиста и догодити, оставимо на савест другима”.