Од 7- 10 јула биће одржан овогодишњи EXIT фестивал који ће на Петроварадинску тврђаву (поново) довести неке од највећих музичких звезда данашњице. Хиљаде младих из целог света доћи ће у Нови Сад да се забаве – и то је лепо…
Заволели смо EXIT. Добро, они који га нису баш заволели макар су се навикли на њега. Он је „наш“ као ајвар, ракија и Новак Ђоковић. Чак и они који су обећавали да ће га укинути по доласку на власт мирно кохабитирају са њим иако им музика са Еxита допире до базена и хацијенди што су их подигли на обронцима Фрушке горе. Не смета EXIT више онима који су говорили да иза њега стоји Запад, који се намерио да сруши Милошевића, Шешеља и дружину.
Вероватно да деведесет посто људи у Србији на питање „Шта је EXIT?“ уме да одговори – „EXIT је музички фестивал који се сваке године одржава на Петроварадинској тврђави у Новом Саду“. Такође би вероватно знали да, поред уметничке/музичке димензије фестивала, помену и туристичку и економску. То је исто лепо. Али није СВЕ.
EXIT је настао као друштвено-културни па и политички ПРОЈЕКАТ. Први (односно нулти) EXIT одржан је 2000-те године и без претеривања добрим својим делом био заправо политичка кампања усмерена ка рушењу режима Слободана Милошевића. Током 100 дана колико су трајали бесплатни концерти, трибине, перформанси, представе и журке, млади су охрабривани да се супротставе недемократском режиму и подстицани да се укључе у политичке процесе. Први EXIT се завршио великом журком под називом „Изборно место бр 1“ два дана пред изборе на којима је Милошевић изгубио власт. Политичка димензија фестивала (била) је неспорна. Да ли је и данас тако? Да ли се на EXIT-у само игра и пева или се постављају питања, промишљају одговори, скреће пажња на друштвене проблеме? Где се деде ангажована уметност? Да ли је EXIT изгубио димензију на којој је настајао или је младима данас све потаман па им не треба EXIT као излаз из политичког мрака него само лајт забава и пуко весеље?
На сајту фестивала овако пише „Наша мисија је да иницирамо позитивне друштвене промене и убрзамо еволуцију људске свести користећи креативне индустрије, врхунске глобалне уметничке, образовне и хуманитарне догађаје, као пут за преношење поруке љубави и слободе читавој планети. А све ово у циљу испуњења наше ВИЗИЈЕ – Човечанства и Земље у хармонији, како на локалном и регионалном, тако и на глобалном нивоу.“
Фино је што идеја о друштвено ангажованој улози фестивала постоји макар декларативно и макар разводњена као цитирана реченица са сајта. Ипак, претходна реченица може да се тумачи и овако – не можемо критиковати овдашњу власт, с обзиром да је рука те власти на буџетској славини с које се и сами напајамо, па ћемо радије причати о „Човечанству“ „читавој планети“ и „Земљи“ или мање више – ни о чему.
Док је изворни EXIT настао из покушаја да (политички) освести младе и „отвори им очи“ за оно што се око њих дешава, модерни EXIT више функционише по принципу – ајд’ се затворимо на тврђаву, жмуримо и правимо се да се око нас ништа лоше не дешава, та три дана. То је легитимно, као што је легитимно осећати жал за оним EXIT -ом који је био више од музичког фестивала.
А разликује ли се Србија због и против које је EXIT настао од Србије данас? Да ли се Милошевићева, Шешељева, Николићева и Вучићева Србија разликује од данашње Вучићеве, Николићеве, Шешељеве и Дачићеве Србије. Хм. Па то су и исти људи. Само њега нема. Али има беде, страха, урушавања институција, паравојних страначких формација, са и без фантомки. Има невиђене медијске цензуре, има отпуштања новинара, гашења слободних медија. Има крађе избора. Има куповине гласова и прекрајања изборне воље. Има Вође који је заменио све институције и за којега кажу да му није био раван ни Милошевић. Заменио је и Скупштину и судску и извршну власт. Постоји само један човек који одлучује о свему. А Запад, а владе земаља из којих долазе музичари да свирају на Тврђави? Нисмо деца, све док је Слоба играо по њиховом такту био им је добар. А кад није играо настао је EXIT. Тако ће бити и са Вођом. Да ли желимо да се помиримо са тим или можемо да нешто учинимо сами?
EXIT би могао да буде прилика за преиспитивање али – имамо ли право од EXIT-а да тражимо да мења Србију? Имамо ли право да то тражимо од менаџмента EXIT-а, који функционише као и свако друго предузеће? Да ли је данас могућ ПРЕОКРЕТ? Да ли мисија EXIT-а „ да иницира позитивне друштвене промене и убрзава еволуцију људске свести користећи креативне индустрије…“ то дозвољава?
Ја мислим – ДА! EXIT не треба да буде само комбинација музичке кутије и златне коке него место на ком се игра, пева, свира али и мисли и мења свет… На боље… У супротном, ако се сведе само на пуко весеље – може и да промени име. Па нек се не зове EXIT него нпр „Cool“ – фестивал за оне којима је све потаман! Онда би могао Премијер да га свечано отвори, далеко било и божемеопрости.