Покрет за преокрет најоштрије осуђује најаву председника Србије Александра Вучића да ће аболирати од даљег кривичног гоњења девојку осумњичену за кривично дело тешко дело против опште сигурности, након што је у јануару ове године, током блокаде саобраћаја на Новом Београду, намерно аутомобилом налетела на студенткињу. Ова најава представља отворено кршење принципа правне државе и недопустиво задирање у независност правосуђа. Посебно је забрињавајуће што председник помиловање не користи као изузетан правни инструмент у оправданим ситуацијама, већ га злоупотребљава као средство политичке освете и демонстрацију апсолутне моћи. У демократски уређеним системима, извршна власт поштује независност правосуђа и не интервенише на основу личних ставова. У Србији, међутим, сведочимо опасној концентрацији моћи у рукама једног човека који се понаша не као председник републике, већ као апсолутистички владар који сам одлучује ко је крив, а ко не, без поштовања суда, закона и доказа. Подсећамо на случај четворице батинаша, чланова Српске напредне странке, који су брутално претукли студенткињу Ану и поломили јој вилицу. И тада је Александар Вучић, без осећаја за правду и жртву, одлучио да их аболира, чиме је још једном показао да закон не важи једнако за све. Овим потезима шаље се опасна порука да је насиље над неистомишљеницима не само толерисано, већ и пожељно уколико се врши у интересу ,,праве” стране. У земљи где председник одлучује ко је крив, а ко није, сасвим логичан следећи потез био би помиловање Вељка Беливука јер се његов допринос у дисциплиновању улица и трибина вероватно бележи као врхунски патриотизам.
Ушли смо у нову, посебно опасну фазу владавине једног човека, у којој он преузима улогу судске власти и самостално одлучује о кривици и невиности. Институт помиловања постаје средство за обрачун са политичким неистомишљеницима, док лојалнима шаље јасну поруку да за њих закон не важи. Њима је дозвољено да се обрачунавају, користе насиље и крше правила без икаквих последица, јер за њих важе посебни, привилеговани закони. Оваква пракса не само да подстиче безакоње, већ и легитимише насиље као дозвољено, урушавајући правду и претварајући државу у простор где влада закон подобног.