Међународни дан борбе против вршњачког насиља који се обележава сваке године, последње среде у фебруару, Србија дочекује у никад горем стању јер се ништа није променило од трагичног убиства деветеро ученика и школског чувара и рањавања пет ученика и наставнице у основној школи Владислав Рибникар. Пре неколико дана у тој истој школи у ранцу ученика осмог разреда је пронађен нож. Од тешке трагедије у Рибникару насиље не престаје. Бројни су случајеви претњи оружјем, физичког и психичког малтретирања ученика и сасвим је јасно да је проблем у друштву, односно држави, у којој је насиље постало облик владавине, а насилници су ти који креирају обрасце понашања. Насиље се продукује са националних телевизија, од стране државног апарата и режимског естаблишмента. Многи насислници нису у затвору, чак ни они који су осумљичени или већ осуђени за тешка кривична дела. Чињеница да се родитељи, па чак и деца организују да би се заштитили од вршњачког насиља, али и да би сачували животе деце говори да је Дан борбе против вршњачког насиља тренутак када морамо да се запитамо – куда ово води.
Покрет за преокрет сматра да највећу одговорност за ово стање сноси режим Александра Вучића и да чињеници да нико није одговарао за трагедију у Рибникару, нити су предузети било какви кораци да се спречи ново насиље и нове трагедије, то показују. Све најављене мере су биле популистичке, са циљем да се трагедија заборави. Нема системских мера, попут одузимања ферквенције националним емитерима који годинама крше законе, нема запошљавања психолога и педагога у школе, нема едукативних програма. Све се своди на привремене мере које не дају резултате. Уместо промовисања емпатије, поштовања различитости, развијања сарадње и оснаживање ненасилног решавања конфликта сам режим промовише насиље.