Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић је  посредно је признао да је град пред финансијским колапсом,  а тиме и  да је новац грађана Новог Сада потрошен за предизборне сврхе и у сулуде страначке пројекте попут “санације” базена на СПЕНС-у или скупог поплочавања Позоришног трга. Да није тако не би јуче градоначелник Новог Сада најавио ребаланс за 2 милијарде динара „због поскупљења грађевинског материјала“. Свима је јасно у Новом Саду да би новца било и за поскупљења грађевинског материјала и да не би морале да се обустављају инвестиције да се са њим располагало домаћински.

Грађани Новог Сада се са правом питају где су новци од продаје грађевинских парцела на којима граде страначки инвеститори, попут Галенса или новац од продаје земљишта за Променаду. Не постоји ни један капитални градски пројекат завршен у Новом Саду у задњих 10 година, колико је Милош Вучевић на челу Новог Сада.

У свом вучићевско драматичном обраћању Новосађани се припремају  да неће бити  крпљења рупа или ће оно бити смањено на никад горим и  разрованијим градским и приградским улицама и путевима јер је новац потрошен. А сви смо свесни да је новац усмерен  на стимулације пред изборе за хиљаде страначки запослених у јавним предузећима и службама и предизборне пројекте. Пред изборе су исплаћене годишње стимулације иако се оне, ако градски буџет стоји добро, исплаћују тек у другој половини године. Пред изборе су страначки активисти делили вино са знаком Александра Вучића, а сада смо доведени у позоцију да може да дође до колапса јавних служби.

Новац Новосађана је завршио у фирмама Звонка Веселиновића и других страначких пајташа у поплочавањима и предизборним инвестицијама за прање пара. Врхунац цинизма и бахатости је у поруци градоначелника, који је по струци дипломирани правник и бави се адвокатуром, да „судије поведу рачуна  о својим одлукама“ јер би вероватно требали да заштите корумпирано градско руководство од грађана који траже заштиту својих имовинских права. Питамо градоначелника зашто су та имовинска питања уопште предмет судских спорова и зашто се она не решавају у договору са власницима који су депоседовани. Тако би се расходи смањили најмање за трошак суда и адвоката који су понекад једнаки основном одштетном захтеву. Када би градоначелник водио рачуна о интересу града, а не о интересу страначке инвестиционе клике онда не би морао да кука над злом судбином пропадања града.