Кад је добро зезање у питању, правило је да нема правила, оно се само догоди, без неке посебне најаве. Почетком прошлог марта звао нас Деки на рођендан. Стално се прави важан што је 22 дана старији од мене, као морам да га слушам. Одемо Грива и ја до њега, а тамо, осим његове породице, дошао му и кум Неша, пар година старији од мене. Испостави се да смо Неша и ја ишли у исту школу. Каже, знаш, она шипка на капији према Скадарлији искривљена и ту се ми провлачили после фудбала у пешћаном дворишту, па трчали горе на чесму да пијемо воду. Гледам и не верујем. Човек је запамтио искривљену шипку. Да, баш тако је било.

Јер основна школа која се кад сам ја у њој учио да пишем (напредњаци кажу да нисам ни требао да научим да пишем) звала „Ђуро Ђаковић“, имала је као и данас два улаза. Први главни, из Француске, а други са задње стране из Скадарске улице. По овој улици школа се данас зове Скадарлија.

Скадарлија је боемска четврт, позната по бројним познатим кафанама. У њу су некада, због близине народног позоришта радо долазили глумци, песници, писци, сликари… Улица је урађена од турске калдрме донете са тада Пашиног, а данас Лекиног брда. Увек је представљала туристичку атракцију Београда.

Ово је нешто што ћете лако пронаћи на интернету. Скадарлија је међутим за мене била много више од тога. Међу клинцима у основној хијерархија је јасна. Најстарији фудбал играју у великом дворишту, мало млађи у малом, а ови најмађи у пешчаном, које је према Скадарској. Ако те уз све то као мене задеси судбина да имаш две леве ноге, пешчано двориште је премија, а као резерва често сам лопту шутирао у малом простору који се налази код капије чије се искривљене шипке сетио Декијев кум Неша. У топлим данима волели смо Скадарлију јер је у њој увек била хладовина, а воду смо у полувремену утакмица пили на горњој чесми на углу са Зетском. Била је незгодна за трчање а још више за вожњу бајса, легендарне „понике“, јер је по калдрми много труцкало, а поникино седиште није удобно као на данашњим бициклама са силиконским седиштима, тако да су страдали неки органи које нећу спомињати у овом тексту. Али баш то је имало своју драж, возили смо и смејали се „ко луд на брашно“, како је говорила моја прва учитељица, која је како сам већ негде написао, након нешто више од годину дана у којима је безуспешно покушавала да ме описмени, прешла у камионџије и школу у предивној Скадарлији заменила Ибарском магистралом, али то је већ друга прича. Често је Скадарлија мирисала ваљда на јечам, јер је стара пивара „БИП“ била између Скадарлије и Цетињске.
Преко дана била мирна, дивна и тиха, а увече весела стара улица из турског доба, са тамбурашима у башти сваке кафане. Дивили су јој се највећи светски лидери оног времена. И не само лидери. Најпознатија светске лица обишла су ову улицу.

У времену о коме пишем у доњем делу, баш преко пута школе било је десетак дрвених кућица које су се отварале увече. У њима се точило пиво и стварно не могу да се сетим шта још. Али се сећам да су нам те кућице преко дана служиле за игру. И ма да је Калиш био главни, зими смо се некад санкали ту. Било је некад много више снега. Кренули би од угла са Симином, спуштали се поред „Три шешира“ и школе, све до Страхинића Бана.

Свашта је било у Скадарлији. Заказали Бранка и ја свадбу за 1. мај 99-те у „Има дана“, ал нас Клинтон мало спречио, па је била само кућна журка. А овај му после дао паре за кампању…фуј. Али и то је друга прича.

Радили су након година о којима сам писао, Скадарлији, разни људи доста тога погрешног, али нико као ови данас. Однели стару калдрму, не бих знао где, а донели камен из Грчке. А зашто? Скадарлија је и остављена да буде аутентична, са баш том калдрмом донетој са Пашиног брда. Добри људи из Покрета за Преокрет, борили су се и доказивали много тога. Али актуелна власт не воли Београд, па наравно не воли ни Скадарлију.

Ових дана видех слике. Немам снаге да то видим уживо. Растурили су све. Послао ми фотографије Алекса… Ужас…

Немојте им опростити све ово. Никад, то је молба једног маторца који памти Скадарлију каква је некад била. Не само Скадарлију, све су уништили…

Братислав Браца Марковић, адвокат, члан Покрета за преокрет