ПАНТА РЕИ АЛИ У ЛОШЕМ СМЕРУ

Да, сваки симбол Београда буди у мени неко сећање, сету, радост, тугу…тако то иде са годинама. А кад скоро читав свој живот проведеш у граду у коме си рођен и имаш срећу да је тај град на ушћу две реке, са благом климом која прија разним врстама биљног и животињског света, те кад он представља судар разних култура, могло би се рећи разних светова и кад имаш особине да то све можеш да осетиш, наравно да си поносан.

Београд је варош на раскрсници. То му дође и добро и лоше. Лоше јер је због такве своје позиције много пута био рушен од разних освајача, али је и добро јер су разне културе оставиле у њему свој траг, чинећи га тако богатијим и занимљивијим.

Тако је у моменту модернизације града, као пркос традиционалном и сиромашном времену, са оне стране Саве никла модерна грађевина од зеленкастог стакла. Саграђена је доста брзо, конференцијски део отворио је 14. маја 1977. године Јосип Броз Тито речима:

Срдачно честитам градитељима овог лијепог објекта, који ће нашој заједници корисно служити, а желимо и да међународни скупови којиће се овђе одржати допринесу миру и сарадњи у свијету.

Ове речи до данашњег дана уписане су на спомен плочи која се налази на улазу у Сава центар. Изузетно је занимљив повод за изградњу овог објекта. На првој конференцији за европску безбедност и сарадњу тадашњи КЕБС (данашњи ОЕБС) одржаној у Хелсинкију 1975. тадашњи председник Југославије Ј.Б. Тито, обавезао се да ће Београд бити домаћин следеће конференције, заказане за само две године од тог обећања. Београд међутим тих година није имао модеран конференцијски центар, а наравно да је Титово обећање најугледнијим лидерима света морало бити испуњено. Тако је за нешто више од годину дана отворен Сава центар.

Модерна зграда у близини ушћа, на самом ауто-путу Братство и јединство, брзо је постала понос, али и један од симбола главног града.

Мени је овај симбол Београда асоцијација на много лепих тренутака. Генекс Кристал, један од огранака тадашњег привредног гиганта, имао је своје просторије у приземљу центра. Ту је моја покојна мама вредно радила све до одласка у заслужену пензију, прелазеће сваког дана стари савски мост трамвајем број 11, а ја сам је зезао како је она међу првима прихватила тадашњу паролу “трамвајем у 21. век”. Трамвај и мост дочекали су нови век и миленијум, али она на жалост није. Остале су многе успомене, једна од њих је леп ресторан у “Сава Центру” у који ме је често водила на колаче…

Касније, могло би се рећи све до данашњих дана, “Сава Центар” постао ми је асоцијација за добру музику, јер сам у њему посећивао разне концерте. Још увек памтим успешну куповину карата за Балашевићеве концерте, након чекања у километарским редовима, а затим Бајага, Чорба и многи други.

Како год било, јака држава треба да има јак главни град, коме је овакав центар неопходан. Дошли су међутим неки други људи који овај град воде у трагичном смеру.

У екипи тих људи налази се и човек који тврди да је баш у здању “Сава Центра” завршио факултет и то изгледа ретроактивно. Свашта је било у “Сава Центру” о нечему сам овде писао, али никад нисам чуо да је у овом велелепном здању био било какав факултет.

Јуче је кажу након више пута оборене цене, овај симбол мог родног града завршио у власништву, правог, а не измишљеног тајкуна. Тајкуна за којег је садашњи председник у предизборној кампањи доласка на власт обећао да ће да га ухапси и процесуира. Да, тајкун је био ухапшен, а потом пуштен.

Изашао је брзо, још јачи и изгледа богатији. Купио је “Сава Центар” по необично ниској цени, која је више пута обарана. У његовом власништву је нешто што су градили сви грађани од свог новца.

А за новац који је платио, Београђани ће уместо модерног пословно-конгресног здања имати јарболе, фонтане, јелке…

Кад човек стари све му више ствари смета у физичком, психичком, социолошком, политичком смислу…

Знам ја да се све мења и све тече, али на жалост код нас је то у погрешном смеру…

Братислав Браца Марковић адвокат и члан Покрета за Преокрет